Ej Cile, šta ima! Od onog pozdrava, što sam ga onu noć sastavio ispred nas kolektivno, nisam bogzna šta napis'o. Pritisn'o me rahatluk, ovaj naš recesijski, pravo da ti kažem, pa onda nit misli sakup'ti nit vremena da ugrabim. Sve se u meni raštrkalo k'o kokoši po komšijskoj bašči.
Neg' ono – poleti na pos'o, poleti kući, haman da sam isti onaj Ekrem. Jeste l' čuli vi gore za Ekrema? Ma haj' nebitno. Te onda žena, krediti, računi, još samo djece nemam, a kakav je zeman nast'o i volim vala što i' nema još. Al' što je poskup'lo brate sve, ne mo'š za sto maraka dva cekera natrpati harna. Znaš pošto je ona tvoja „Aura“ sada – tri marke stari, pa ti vidi.
Uglavnom, evo stidim se i sram me raspalio onom svojom kandžijom po duši zato što sam sam sebi bio obeć'o da ću ti se izvin'ti za onaj ukočeni pozdrav onda. Znam ja da si mi se smij'o kad si čuo one uniformisane rečenice, k'o da i' je, da 'prostiš, po službenoj dužnosti postrojio neki upečiti austrougarski carski pisar.
Nego, evo mene na popravnom, pa da ispravim one krive Dri... pardon, rečenice i da ti se javim 'nako kako sam s tobom i razgovar'o onda, po narodski brate.
Fališ Brko, dobrano fališ, fališ na čaršiji, fališ tamo na adi, fališ u „Lovcu“, kažu. I dole kod Papre fališ, a pogotovo, brate, u školi.
Prič'o sam nedavno jednom svom dostu kako sve škole na ovom svitu imaju svoje direktore, zamjenike direktora, upravitelje, nadzornike i tako te funkcionere, al' samo je otočka škola imala direktora, a uz direktora imala i generalnog direktora. E sad, ko nije radio u toj školi taj i ne zna da su se tamo hijerarhijski basamci od šege redali malo drugačije neg' u drugim preduzećima.
Naime, velim ja tom svom dostu – Direktora te škole je bilo prije, postoji sada, biće ih i poslije, oni se tako šaltaju svako nekol'ko, da ti ih sad ne nabrajam, al' Generalni je bio samo jedan – Stanislav Tajić zvani Cile. Nisam se ja puno raspitiv'o kakve su bile njegove ovlasti, zaduženja i to, al' kako god prokontam i u ovoj svojoj glavi protabirim čini mi se da je im'o najteži pos'o, a tako ga s nekom začudnom lakoćom radio. K'o da i ne zna da to radi. Vjeruj mi na riječ, dostu, a ti znaš da turski nije lagati. Nije njega za to niko plać'o nit bi se to ovim papirima i gvožđurijom što zveči u šlajbucima moglo platit'.
- Znaš šta je Generalni radio? Pitam ja tog svog dosta.
- Jok, veli on i mlati glavom tamo–'vamo. Gledam ga i vidim onu cjevastu prazninu što naraste u očima kad ti ništa ne pada na pamet.
- Reko' – Pored ostalog pos'o Generalnog je bio da grije ljudska srca, i ona majušna dječja i ona malo veća u nas radnika. A nešto kontam – otkad je Adem kihn'o na svitu svaki materijal kad se grije širi se i svitli, samo srce kad se grije ne širi se ono neg' se šire osmijesi i svitle ljudska lica.
- Legenda neka žešća bio taj vaš Cile, na kraju će ovaj moj dost.
- Reko' – Stari moj, legende ljudi postaju, što onaj pjesnik Avdo Sidran kaže – kad se ispišu iz živih, a za mene, i, da se razumijemo, za još silesiju ljudi, je bio legenda i onda dok je među nama bio.
Et' Cile, stari moj, tako on (taj moj dost ne znaš ga ti) rek'o za tebe, a ja pošto kupio po to i tebi, evo u ovom pismu, prodajem.
I da ne duljim više, javi se nekad kad stigneš, ako ništa kakvom krivom crtom po nebesi, 'nako ljeti, tad sam češće vani. Znam ja da i gore garant nasmijavaš raju da im lakše bude bez nas koji smo dole. A ako budeš im'o više vremena, ne bud' ti zapoviđeno, pa po noći, uz tu rajsku pivu razmaži malo oblake i kani ze'ru mjesečine pa nam razastri gore neki „Nebeski vašar“. Kontaš, 'nako ono crno–bijelo k'o što si ovd'e prostr'o onaj „Vašar u Voloderu“.
(Elvir Kopić)
Komentari